Без по муке иде нам од руке је приручник из српског језика и књижевности за ученике виших разреда основне школе, аутора Љиљане Јовић и Оливере Потић. Приручник је од 1992. године, када је први пут објављен у издању тада издавачке куће Политика у 10 000 примерака, доживео неколико издања и усклађивање с Правописом српскога језика после 1993. године, углавном у приватном издању аутора.
Ауторке су направиле ''примамљив приручник'' који ће ђацима, њиховим наставницима, а и родитељима, олакшати учење и живот учинити лепшим...
Приручник је илустровала ученица Ивана Јаковљевић, а сав материјал су пре штампања прегледали ђаци, дали своје мишљење, примедбе и процене, чак и неке своје дефиниције. Другим речима, без имало ауторске сујете, две професорке су сарађивале са ђацима. Прелом и дизајн овог издања радио је Слободан Тонић.
Захваљујемo ауторкама Оливери Потић и Љиљани Јовић што су нам омогућиле да у потпуности преузмемо и презентујемо ђацима садржај приручника.
Učenici su sve aktivniji u iznalaženju što boljeg načina izražavanja i prezentovanja svojih znanja. Sa tehnološkim napretkom stvaraju se brojne mogućnosti da se učenici na drugačiji način izraze. U ovom odeljku izdvajamo zanimljive prezentacije i video radove učenika. Otkrijte njihov pogled na svet!
Ортографија (грч. ortho - исправно, и грч. graphos - писмо) или правопис је скуп општих, важећих правила писања неког језика. Писање уз непоштовање неког од тих правила се назива правописном грешком.
Код правописа у писмима заснованим на абецеди/азбуци, разликују се два различита концепта:
фонолошки, који тежи једноставној вези између гласова и ријечи, и
морфонолошки, који се заснива на граматичким или језичко-историјским етимолошким зависностима између ријечи или њихових деклинација, конјугација или компарација.
У групу језика чији се правопис заснива на фонолошком концепту спадају бугарски, фински, италијански, руски, српски, шпански и турски језик.
Екстремни примјер морфонолошке ортографије са јаким етимолошким акцентом представља енглески језик. У енглеском језику нпр., једна комбинација слова (нпр. ough), може се изговарати на четири или више различитих начина. Обратно важи исто, одређени глас или гласни низ, може се писати на више начина, зависно од тога, у којој ријечи се појављује.
''Iako su izvesni strani poznavaoci srpske narodne poezije isticali lepotu naše lirske pesme – među njima je bio i veliki nemački pesnik Gete – junačka epika uvek je smatrana zaglavnu vrednost naše književnosti i za jednu od najznačajnijih pojava u epskoj poeziji evropskih naroda posle Homera, poslednje veliko poglavlje njene istorije.'' Jovan Deretić
''Narodne pripovetke ili priče, kako se u nekim krajevima nazivaju, čine osnovnu masu narodne proze. One su tematski i žanrovski raznovrsne. Vuk Karadžić, od kojega potiče najznačajnija zbirka narodnih pripovedaka, podelio ih je na ženske i muške, a ove druge na duge i kratke. Te se tri vrste obično nazivaju: bajke, novele i šaljive priče ili anegdote.'' Jovan Deretić
''Najveći deo narodnih lirskih pesama određen je svojom upotrebom u praktičnom životu: one su ne samo izraz kolektivnog mišljenja i osećanja nego i pojava narodnog života, jedna od najznačajnijih folklornih manifestacija. Polazeći od toga, celu narodnu liriku možemo podeliti na dve velike skupine: u prvu bi išla obredna i običajna poezija, u kojoj je momenat upotrebe polazna tačka u jezičko-umetničkom uobličavanju pesme, a u dugu – ljubavna lirika zajedno s drugim nenamenskim vrstama.'' Jovan Deretić
Kažu da bajka dolazi iz sna, ili da potiče sa istog mesta sa kojeg se san javlja. Ali svi koji smo u snu bili, znamo, san nije slobodan, u snu se ne događa sve što želimo. Zato je bajka tu, da ispomogne san, da ga dopuni i dovrši. Ono što se u snu prekida, nastavlja se u bajci, u priči. Ima mnogo ljudi, pa i dece, koji malo sanjaju, ili ne pamte svoje snove, ili u snu nemaju mašte; ništa im zanimljivo ne pada na pamet. Njima pomaže bajka, i onaj ko je smišlja. U stvari, retko se sanja nešto nalik na bajku. U snu, izlazimo u neki prostor gde bi trebalo da se pojavi nešto čudesno, neobično, neočekivano, nešto što nam je nekad neko pričao. Ali to ostaje negde ispod ili iznad sna, priviri neka blistava kapa ili čudotvorna ruka, pojuri nas neka utvara, i to je sve.
Basne su nastale mnogo kasnije nego mitske i herojske priče ili bajke. Kako su basne novije tvorevine, poznati su pisci bar najpoznatijih basana. Širom sveta poznate su Ezopove, Lafontenove i Kirilove basne. Basne su sastavljali i rani grčki pesnici, kao npr. Hesiod i Spesihor.
Basna je alegorijska priča o životinjama kojima su date neke ljudske osobine (pre svega govor) i koja ima za cilj da pouči ili da da primer.
U njoj glavni junaci nisu više ni bogovi, ni velike istorijske ličnosti, ni obični ljudi već životinje koje pričaju i razmišljaju.
