„Gibraltar na Dunavu" vekovima privlači posetioce, najpre osvajače, sada i turiste, a samo su je retki među njima zaobilazili. Stara lepotica je zagonetna, misteriozna, intrigantna, a najveće tajne, kao i obično, kriju se tek ispod površine. Podzemne vojne galerije su srce tvrđave. Odatle je branjena i odbranjena bezbroj puta. Danas svakakve priče kruže o ovim hodnicima. Nije da nemamo hrabrosti, ali je bolje da se ne upuštamo same u ovu avanturu. Sprovešće nas neko ko zna put kroz hladnoću i tamu i ko ume da zaobiđe brojne slepe pravce. Iskusni kustos istoričar biće naš vodič i domaćin.

Bojažljivo ulazimo u podzemlje Petrovaradina i pitamo se šta li ćemo tamo videti. Možda skriveno blago? Ili legendarnu neman? Kažu da ovde vreba nekakva ala i da napada zalutale goste.

Već osećamo jaku hladnoću, a temperatura je ovde uvek ista - 12 stepeni . Jeziva misterioznost ipak nas neodoljivo privlači i znamo da nismo prve sa takvim osećajem. Tavanica je niska, pa hodamo pognuto.

- Ljudi su u to vreme bili nižeg rasta - objašnjava kustos. Pod više nije od cigala, koračamo po zemlji. Nakon toliko stopala i ona je utabana i tvrda kao kamen. Prirodne svetlosti sve je manje, dopire još samo iz otvora u zidovima, manjih - puškarnica, i nešto većih - toparnica.

Ipak, tu je i električna rasveta, za svaki slučaj. Napredujemo i slušamo priču. Sa 16 kilometara podzemnih galerija, tvrđava je u 18. veku postala gotovo neosvojiva, a služila je i za odbranu, i za napad. Na prvom smo nivou, 10 metara ispod površine. Niže odaje nam nisu dostupne, čak i iskusni poznavaoci rizikuju ako zađu dublje. Hodnika je mnogo, a svi su nalik jedan drugom, da otežaju orijentaciju i zavaraju one koji misle da su snalažljivi. Zbunjene smo, idemo levo, pa

skrećemo desno, penjemo se i spuštamo stepenicama . Komplikovano je kao slaganje Rubikove kocke.

Pitamo se da li ovde neko boravi. Podzemlje je, kažu, dobar zaklon i sklonište beskućnicima, sezonskim radnicima i kriminalcima. Nekada su ovde obitavali vojnici, odmarali se i grejali uz vatre. Danas je tu samo smeće, zaostalo za bezobzirnim posetiocima. Zidovi su trošni, na nekim mestima postoje odroni. Ipak, dovoljno su čvrsti i stoje tako već vekovima.

I o tome postoji priča, da su u malter za gradnju tvrđave dodavana kokošija jaja kako bi se u zidine ulila dodatna snaga.

Zašto da ne - pomislimo, mada se nekolicina iza nas slatko nasmejala.

Radoznalost i kustos odvode nas još dalje. Po zidovima vidimo brojne grafite i škrabotine.

S jedne strane odraz su nekulture, ali mogu biti i izuzetno korisni pri snalaženju. Opet priča.

Početkom sedamdesetih ovde su se izgubila dva dečaka. Dva dana su tražili izlaz, dok kroz malu ventilaciju nisu dozvali spasioca. Vojnik JNA ušao je u tunel, i

zaboravio put kojim je došao. Nastala je panika, vrteli su se beskrajnim hodnicima, a izlaz je bio tu na dohvat, svega 300 metara dalje. Istraživači i istoričari u ovakvoj situaciji savetuju rasprostranjeno pravilo jednosmernog sistema kretanja, koje uvek treba forsirati u lavirintu. Na primer, ako se na svakoj raskrsnici skrene

desno, povratak je, kažu, gotovo siguran. Podzemni hodnici tvrđave često su plavljeni.

Poslednjih dvadesetak godina skoro redovno. Da li to i Dunav, negde tamo, duboko, krije neku tajnu?

Prema legendi, ispod reke je prokopan dugačak lagum, a poslednji je tuda prošao anonimni austrougarski oficir sa ljubavnicom na rukama, kada se tunel iznenada urušio. Ovde smo se zaista uplašile i naglo zastale u potpunom mraku. Srećom, to je samo naš vodič ugasio svetlo na tren, demonstracije radi.

Osećaj je grozan, no svetlost se brzo vratila. Lakše se diše.

Na putu ka izlazu želimo još malo ove avanture. Prešli smo čitav kilometar, ali nam se, zbog brojnih skretanja, ne čini da je bilo toliko. Svaki kutak je delovao impresivno, pun duha prohujalih vremena. Ipak, lepše je napolju, na vazduhu, mada se i ovde polako spušta mrak, i napada stare zidine...

Petrovaradinska tvrđava ima površinu od 112 hektara i predstavlja drugu po veličini građevinu tog tipa u Evropi, iza Verdena u Francuskoj.

Temeljac impozantnog zdanja na Petrovaradinskoj steni postavili su Austrijanci davne 1692. godine, kako bi zemlju kojom su vladali lakše branili od novih osvajača. Idejni projekat je, međutim, ukraden od francuskog arhitekte markiza Sebastijana Vobana, jednog od najvećih neimara 17. i 18. veka. Građena je skoro čitav vek, sve do 1780.

Nekadašnje vojno utvrđenje danas je najveća turisticka atrakcija Novog Sada i poprište muzičkog festivala Exit, a u jednom delu smeštena je i kolonija slikara, nalik na pariski Monmartr.